Odgovor:

Članom 10. stav 7. tačka 1. Zakona o porezima na imovinu propisano je da za svrhu oporezivanja porezom na imovinu, danom sticanja prava smatra se, kad je osnov sticanja pravni posao – dan zaključenja pravnog posla, osim kad se pravo stiče na nepokretnosti kao budućoj stvari , danom sticanja prava smatra se raniji od sledećih dana : dan upisa stečenog prava u odgovarajućem registru ili dan primopredaje, odnosno dan stupanja u posed nepokretnosti.

U skladu sa navedenim odredbama, nema osnova da se kao dan nastanka poreske obaveze uzme dan koji je ugovorom naznačen kao krajnji rok završetka radova na izgradnji predmetne nepokretnosti, ukoliko to nije datum upisa u katastar nepokretnosti ili datum naveden u zapisniku o primopredaji, odnosno dan stupanja u posed nepokretnosti (o čemu imate odgovarajući dokaz).

U konkretnom slučaju, u postupku po žalbi potrebno je proveriti da li je poreski obveznik upisan u katastar nepokretnosti za predmetni stan, pa ako jeste, uputiti dopis katastru da dostavi datum upisa.

Takođe, potrebno je investitoru (prodavcu stana) uputiti dopis i tražiti podatak da li je poreski obveznik stupio u posed predmetnog stana, pa ako jeste, zahtevati da dostavi zapisnik o primopredaji ili drugi dokaz o datumu stupanja u posed.

Ukoliko postoji dokaz za neki od navedenih datuma, najraniji od njih je dan nastanka poreske obaveze za predmetni stan.

Ukoliko nije izvršen upis u katastar i nije sačinjen zapisnik o primopredaji niti je kupac ušao u posed stana, tada tom licu nije nastala poreska obaveza. Prijava dobijena od javnog beležnika ostaje u statusu “preuranjena”. U tom slučaju treba proveriti da li je prodavac podneo poresku prijavu za taj stan na svoje ime, pa ako nije, sprovesti postupak poreske kontrole, jer u tom slučaju prodavcu (investitoru) nije prestala poreska obaveza (član 10a stav 3 Zakona o porezima na imovinu).

U slučaju da je kupcu nastala poreska obaveza određenog datuma (u skladu sa navedenim odredbama člana 10. Zakona o porezima na imovinu),  treba proveriti da li je od datuma nastanka poreske obaveze do datuma donošenja rešenja o utvrđivanju poreza na imovinu proteklo više od 30 dana. Ovo iz razloga što je poreski obevznik imao obavezu da podnese poresku prijavu u roku od 30 dana od dana nastanka poreske obaveze (član 33v stav 1. tačka 1. Zakona o porezima na imovinu), što nije učinio i za šta postoji propisana prekršajna odgovornost.

To je činjenica koja može biti uzeta u obzir i prilikom odlučivanja o troškovima postupka.

Prilikom odlučivanja o troškovima postupka potrebno je da vodite računa o sledećem: odluka o troškovima mora da bude posebna tačka dispozitiva rešenja kojim prvostepeni organ usvaja žalbu i vrši izmenu ili poništavanje rešenja. Pored toga obrazloženje tog rešenja treba da sadrži detaljno obrazloženje u vezi odluke o troškovima postupka.

Prema članu 84. ZUP, troškovi postupka jesu izdaci za takse, lični troškovi stranke (troškovi dolaska i gubitka vremena i zarade), neophodni i opravdani troškovi zastupanja stranke i troškovi usmene rasprave i izvođenja dokaza (stvarni troškovi svedoka i stvarni troškovi i nagrade veštaka, tumača, prevodilaca i privremenih zastupnika, troškovi uviđaja i sl.), kao i posebni izdaci u gotovom novcu organa koji vodi postupak (putni troškovi službenih lica, oglasi i sl.).

Na osnovu navedenog u ZUP se kroz definisanje pojma,  taksativno nabraja  šta se smatra troškovima postupka; zahtev za nadoknadu može se odobriti  samo za izdatke koji su zakonom opredeljeni kao troškovi postupka.

Pravo na nadoknadu neophodnih i opravdanih troškova zastupanja i drugih troškova u upravnom postupku ima stranka, tako da se rešenje u vezi troškova donosi obvezniku a ne zastupniku (iako se dešava da advokat u svoje ime podnese zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, sa zahtevom da se troškovi isplate na njegov račun).

Odredbe člana 85. stav 7. ZUP, propisuju da lice koje učestvuje u postupku snosi troškove radnji koje prouzrokuje svojom krivicom.  To znači da treba utvrditi okolnosti koje ukazuju na to da li su troškovi zastupanja prouzrokovani nepravilnim radom prvostepenog organa ili obveznika (ako su u pitanju činjenice i podaci koje je po zakonu obveznik morao sam da dostavi nadležnom organu, a to nije učinio, u tom smislu troškovi angažovanja advokata nisu prouzrokovani neporavilnim radom poreskog organa već samo obveznika, odnosno kada su u pitanju činjenice od značaja za oporezivanje, sa kojima organ nije, niti je mogao biti upoznat u postupku pre donošenja rešenja).

Znači, kod donošenja odluke o troškovima postupka, treba imati u vidu da li su zahtevani troškovi postupka prouzrokovani nepravilnim radom prvostepenog organa, i proceniti da li su bili neophodni i opravdani u cilju ispravke nepravilnosti u prvostepenom postupku ili su prouzrokovani propuštanjem ili krivicom obveznika.

Zatim, pri oceni neophodnosti i opravdanosti troškova, moraju se uzeti u obzir činjenice koje se odnose na izdatke koje je stranka morala imati u svrhu stavljanja van pravnog prometa pojedinačnog pravnog akta. To znači da stranka kojoj se troškovi nadoknađuju (uvek je to poreski obveznik, a ne advokat), mora da dostavi dokaz o tome da je imala troškove čiju naknadu zahteva.

Naime, članom 23. Zakona o advokaturi („Sl.glasnik RS“, br.31/11 i 24/12-Odluka US) propisano je da je advokat  dužan da klijentu izda obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje i izdatke za troškove. Obračun o nagradi i naknadi troškova advokata predstavlja verodostojnu ispravu u izvršnom postupku.

U članu 12. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl.glasnik RS“, br. 43/2023), navedeno je da: „Na zahtev stranke advokat je dužan sastaviti pismeni obračun nagrade i troškova za izvršeni rad uz prikaz Tarife“.

Prema tome, da bi ocenili, da li su troškovi stvarno i nastali, potrebno je da obveznik dostavi obračun troškova sastavljen od strane advokata koji glasi na obveznika, sa jasnim označenjem predmeta u kome su traženi  troškovi nastali  i sa jasnim osnovom potraživanja u skladu sa Tarifom. Prema dosadašnjem stavu u drugostepenim odlukama, ne nadoknađuju se troškovi koje će obveznik platiti u budućnosti po dogovoru sa advokatom.

Znači, kod utvrđivanja prava na nadoknadu troškova za sastav žalbe, potrebno je:

1. Utvrditi da li su troškovi zastupanja bili neophodni I opravdani
2. Poreskom obvezniku, kome se vrši naknada troškova (a ne advokatu), uputiti pisani zahtev po članu 44. ZPPPA, za dostavljanje dokaza o tome da je imao troškove čiju nadoknadu zahteva (obračun troškova sačinjen između advokata I stranke, sa dokazom da je obračun dostavljen obvezniku; izjašnjenje o tome da li su troškovi zastupanja isplaćeni punomoćniku – advokatu, a ako jesu dokaz o tome).

                Troškovi zastupanja od strane advokata se od 3. juna 2023. godine odmeravaju u skladu sa TARIFOM O NAGRADAMA I NAKNADAMA TROŠKOVA ZA RAD ADVOKATA (Sl. glasnik RS”, br.  43/23).

                Upravni postupak je obrađen  Tarifnim brojevima 37 – 41, a u vezi sa njima je Tarifni broj 13, na čiju primenu se upućuje kada se radi o procenljivim stvarima.

                Vrednost spora i iznos nagrade u Tarifi prikazan je u poenima, a u članu 15. Tarife je navedeno da vrednost jednog poena iznosi 45 dinara.

U Tarifnom broju 13. koji primenjujemo prilikom odobravanja troškova, uređen je opseg vrednosti (predmeta) spora prema kome se odmerava iznos nagrade advokatu, tako da  na primer, za vrednost spora (utvrđeni porez) do 45.000 dinara advokatu pripada nagrada za sastav žalbe od 18.000 dinara,  a za vrednost spora u opsegu od 45.000 do 765.000 dinara, advokatu pripada nagrada za sastav žalbe od 27.000 dinara, itd. prema tabeli u Tarifi.

Znači, ukoliko se usvaja zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, polazi se od toga da je u pitanju zastupanje u procenljivim stvarima u skladu sa TB 37 Tarife (a ne u neprocenljivim po TB 38). Takođe,  visina troškova postupka određena je advokatskom tarifom u zavisnosti od vrednosti spora, a ne od volje podnosioca zahteva, koja pravila se primenjuju i u upravnom postupku, pa je u svrhu zaštite javnog interesa, troškove postupka neophodno ceniti prema visini utvrđenih poreskih obaveza koje su predmet ožalbenog postupka.